Gradac

Čuli smo da teren nije težak, da je Gradac jedna od najčistijih reka u Evropi i da su se u vodi, pored pastrmki, jedno vreme mogle videti i vidre. Zvuči zanimljivo. Od Beograda do Valjeva bilo nam je potrebno, u ranim jutarnjim satima, oko sat i po vožnje. Gradac se u centru grada uliva u Kolubaru i odmah se može krenuti uzvodno, ali nam je drugar iz Valjeva savetovao da produžimo automobilom do manastira Ćelije i odatle krenemo pešice, do izvora Graca, levom obalom. Kaže – reka je najlepša u gornjem toku. Učinjeno.

Posetu manastiru ostavljamo za kraj. Spuštamo se stazom do vode i krećemo. Prvo na šta nailazimo je most-brvno. Sa druge strane, na zaravni, kuća brvnara sa natpisom Etno ekološko domaćinstvo „Skok po skok“. Tu ćemo u povratku ručati odličnu pastrmku na žaru. Nastavljamo dalje.

Početak je aprila, trava je zelena, drveće lista. Staza je ravna, pored same reke, bistre i providne, nije bilo kiša poslednjih dana, svaki kamen se vidi. Na dnu pesak, krupan šljunak, stene, na obalama takođe. Reka nije duboka, nađe se tek poneki zeleni vir. Zatim krećemo širokom stazom, blago uzbrdo, kroz šumu, a onda se opet spuštamo na Gradac koji krivuda i sa svake strane pravi manje zaravni, plaže… Strane okolnih brda su sve stenovitije. Stižemo do najlepše stene, sa širokim vetrikalnim crnim prugama – zovu je Šareno platno. Ovde je veća livada i na njoj kućica Eko bivak. Srećemo ribolovce i nekoliko izletnika. Još jednom se nakratko odvajamo od vode, i preko manjeg brda silazimo na izvor reke Gradac. Najjače vrelo izbija ispod stene. Probamo vodu. Ledena je. Povratak je usledio sad već poznatom stazom pa smo još više uživali u žuboru vode, oglašavanju ptica, mirisima proleća u prirodi. U laganom pešačenju smo proveli nešto više od četiri sata. Preporučujemo.